Putovanje preko pola sveta u doba korone

Kada smo pre dve godine sa aviokompanijom Air France dogovorili putovanje u daleki Brazil nismo ni mogli da pretpostavimo da će se ono pretvoriti u mračnu slutnju za budućnost avio saobaćaja.

Kompanija Air France koja je jedna od najvećih aviokompanija na svetu suočava se sa problemima najvećim u istoriji avio-saobraćaja. Uostalom, kao i sve druge kompanije i aerodromi.

Reportaža je realizovana u sklopu medijske saradnje sa aviokompanijom Air France. Aviatica duguje zahvalnost predstavništvima ove kompanije u Budimpešti, Zagrebu i Beogradu bez kojih ovo putovanje ne bi bilo moguće. Ujedno želimo da iskažemo solidarnost sa ovom i drugim kompanijama i aerodromima koji se bore protiv izrazito teških ekonomskih posledica usled pandemije koronavirusa.

Prihodi Air France-KLM grupe su u drugom tromesečju, inače udarnom periodu prvog talasa u Evropi, od aprila do juna, opali za 95 posto. Gubici su na dnevnom nivou iznosili neverovatnih 15 miliona evra. Air France je najavio restruktuiranje i otpuštanje većeg broja radnika.

Drugo tromesečje je donelo nekakvu nadu jer su letovi ponovo otpočeli, a kompanija se pohvalila održivim poslovanjem prvenstveno u ekološkom smislu.

Tri promene karte

Najavljen je i povratak u Beograd, ali su letovi ubrzo ponovo otkazani. Naše putovanje koje je prvobitno bilo planirano za 21. mart smo morali da otkažemo jer je Srbija uvela vanredno stanje i zatvorila granice. Odgodili smo sve za kraj oktobra u nadi da će do tada situacija da se smiri, što se naravno nije desilo već se korona đavolski poigrala i samo još više sve zakomplikovala.

Tako je i naš let za Brazil planiran za 25. oktobar ponovo doveden u pitanje kada je Air France otkazao let od Pariza do Beograda i to baš od tog dana. Nismo imali kud, pa smo promenili rezervaciju da polazak bude iz Budimpešte. Kako to obično biva u suludim vremenima, Mađarska je samo nekoliko dana nakon naše nove promene uvela zabranu ulaska strancima. Nismo ništa otkazivali jer smo se nadali da će ipak biti moguće da se uđe u Mađarsku i dođe do aerodroma.

Pre nego što smo otpočeli putovanje, morali smo još jednom da menjamo karte jer je otkazan i let iz Rio de Žaneira za Pariz. Umesto četiri do pet letova nedeljno, odlučeno je u kompaniji Air France da se broj letova smanji na tri nedeljno. Tako smo na kraju dodali jedan dan u Riju, promenili rezervaciju smeštaja i počeli da pakujemo kofere.

Tranzit kroz Mađarsku

Mađarska iako je zatvorena dozvoljava tranzit strancima uključujući i prolazak do aerodroma u Budimpešti. Kako bismo smanjili sve moguće rizike pripremili smo se kao nikada do sada. Odštampane su povratne karte, potvrda od Air Franca da smo u tranzitu, spisak neophodnih dokumenata za ulazak u Brazil. Pošto ih nema odštampali smo sa sajta info da ne postoje nikakve mere za ulazak u Brazil. Spremljen je i info sa aerodroma u Parizu da je uprkos zatvorenosti Francuske tranzit kroz aerodrome dozvoljen. Rezervisan je i privatan parking nedaleko od aerodroma u Budimpešti, jer nema drugog načina da se do tamo stigne osim sopstvenim kolima. I krenuli smo, sa velikom zebnjom i nadom da će sve biti kako treba.

Za prelazak mađarske granice nam je bilo potrebno oko pola sata, dva minuta procedure i ostalo čekanje u redu. Dve veoma ljubazne granične policajke su nas pitale gde idemo i kada su kao odgovor dobile „Brazil“, samo su uzviknule „Wow!“ i poželela nam srećan put. Naravno bacile su ovlaš pogled na povratnu aviokartu i to tek nakon što sam ih sam pružio. Da nisam, ne bi ih ni tražile, verovatno. Pogledale su nam u prtljažnik, pitale šta imamo od stvari i smejale se zbog zimskih jakni koje nosimo u zasebnoj kesi i koje će nam biti potrebne kad se iz tropskog pojasa vratimu u oštru kontinentalnu evropsku zimu.

Po ulasku u Mađarsku smo morali da putujemo izričito označenim koridorom za tranzitne putnike. Gužvi nije bilo, a stajanje je bilo moguće samo na dve ili tri usputne pumpe posebno označene zelenom tablom sa natpisom „Transit“. Na onima gde je zaustavljanje zabranjeno stajala je crvena tabla. Po dolasku do aerodroma, prekršili smo pravilo koridora i odvozali se kilometar dalje do privatnog parkinga na kome smo ostavili auto na 22 dana po ceni od 33 evra.

Postapokaliptični aerodromi

Aerodrom u Budimpešti koji je među 50 najprometnijih u Evropi (38. mesto 2019) i kroz koji u sezoni prođe preko 70.000 dnevno (u proseku oko 44.000) na dan našeg putovanja bio je prazan. Ispred terminala samo jedno vozilo parkirano, troje aerodromskih službenika na dugačkoj puš-pauzi i mi, zabezeknuti od užasa. Kompletan Termininal 2B, koji inače služi za nešengenske letove, je prazan.

Kompletan saobraćaj, ono malo što je ostalo je preseljen na 2A i tamo smo videli nekoliko ljudi. Svi letovi koji su preostali tog dana (14) kao i svi planirani za sledeći dan (34) su stali na dva od tri džinovska info-displeja u holu aerodroma. Prema slobodnoj proceni u svakom trenutku u terminalu nije bilo više od 30 putnika. Aerodromske procedure su obavljene ekspresno, a nalepnice za fast track su izgledale izlišno jer su svi zapravo u ekspres traci. Unutra tranzitne zone depresija još veća. Tek poneki putnik, i samo nekoliko radnjica otvoreno. Glavni free shop, kiosk i dve-tri radnje, jedan restoran i KFC u kome nije bilo hrane jer nema ko da je kupi pa je spremaju tek nakon porudžbine. U laundžu biznis klase žurka duhova, a na kafiću na terasi zamandaljena vrata i katanac.

Posebno strašno na nas je delovao uplašen i beznadežan pogled svih koji rade na aerodromu. Pokreti su im usporeni, kao da su odsutni zbog problema koji ih muče. Vidljiva je njihova briga i strah od gubitka posla.

Slično je bilo i na aerodromu Charles de Gaulle u Parizu. Jedan od tri najveća evropska aerodroma zvrjao je prazan. Deset minuta smo prolazili kroz tranzitnu zonu do terminala 2E odakle je trebalo da poletimo za Sao Paulo i za to vreme nismo sreli niti muvu da proleti pored nas. Ti koridori su inače na ovom aerodromu poznati kao tesnaci kroz koje teku reke ljudi koje se sve ulivaju na kraju u jedan ogroman hol. Ovog puta reke su presušile, a hol 2E je imao tek tri ili četiri leta do kraja dana. Naš let je bio poslednji u 23.35, a pre njega su avioni poletali u razmacima od 15, 30 ili 45 minuta. U normalno vreme sa ovog aerodroma svakih nekoliko sekundi poleti jedan avion.

Prodavnice su naravno pozatvarane. Rade samo kiosk i jedan restoran. Uhvatio sam razgovor momka iz Reply kioska sa jednim putnikom koga poznaje. Rekao mu je da se ubijaju od dosade i da većinu vremena provodi u pušionici, te kako ne može da izdrži da se završi radni dan. Mora da sačeka da odleti poslednji avion pre nego što spusti roletnu na svoje radno mesto.

Letenje u doba korone

Air France još uvek primenjuje pravilo blokiranog srednjeg sedišta što je nama kao putnicima bilo super cool. Ali čak i da nisu blokirali srednje sedište, svaki putnik bi se mogao poprilično raširiti kako mu volja. Na letu od Budimpešte do Pariza leteo je HOP! Embraer 190.

U svakom redu je bilo po dva putnika, jedan levo do prozora, drugi desno do prozora. Stjuardese su podelile specijalne formulare koji nisu baš prijatni za popunjavanje. Prema pravilniku francuskog ministarstva zdravlja svaki putnik mora da popuni upitnik sa ličnim podacima i podacima o kontakt osobi u slučaju nekog vanrednog događaja. Obrazac ima za cilj da se putnicima može vrlo lako ući u trag ukoliko se ispostavi da je neko u avionu bio zaražen koronom. Ovakav formular nam nije tražen na letu za Sao Paulo.

Taj drugi let je bio posebna priča. Avion poprilično prazan. Sedeo sam na 39A, a prve komšije, ne računajući mog kolegu koji je zauzeo tri mesta iza mene, su mi bili na 37A i 38E. Iza nas niko nije sedeo. Svako je mogao da za sebe zauzme koliko god je hteo sedišta.

Kabinsko osoblje je prilično korektno ali se i na njima vidi da su uplašeni što zbog korone, što zbog opšte situacije u avio-saobraćaju. Nije im svejedno i strah se oseća u njihovim pogledima. Kontakti sa putnicima su svedeni na minimum, a zbog maski na licima i jednih i drugih i izbegavanje kontakta tokom priprema za let igrala se pantomima. Servis tokom leta je smanjen na minimum. Posluženi su večera i doručak pred sletanje, ali tokom leta nije bilo nuđenja kafama, sokovima, vodom. Putnici su zamoljeni da ne cirkulišu kroz kabinu bez preke potrebe. Pojedini toaleti su bili zatvoreni.

Ono što je glavno obeležje letova bile su maske. Air France zahteva obavezno nošenje hiruške maske. Nisu dozvoljene nikakve druge maske. Ove koje smeju su deljene pred ukrcavanje, a bilo ih i je posle tokom leta. Nošenje maske je bilo obavezno tokom celog leta, sem dok se jede i pije, zbog čega se nikada više u životu nisam obradovao obroku u avionu. Pred jutro sam se stalno okretao da vidim kada će početi da služe doručak ne zato što sam bio gladan već zato što ću napokon, bar na kratko, moći da skinem masku koja mi je inače napravila rane iznad ušiju.

Dolazak u Brazil

Posle više od dvadeset sati nošenja maske preko lica stigosmo u Brazil, zemlju koja posle SAD i Indije ima najviše zaraženih na svetu. Situacija u Brazilu nije sjajna, ali je uprkos zastrašujućim podacima zapravo ista kao u Evropi ili čak i bolja. Posmatrano po broju novozaraženih na sto hiljada stanovnika Brazil je ispod proseka Crne Gore ili Belgije. Sao Paulo je, kao najveći grad i najviše ugrožen, ali je Rio, na primer, u povoljnijoj situaciji nego Beograd danas.

Nošenje maske je obavezno svuda i građani se u velikoj meri toga pridržavaju. Pojedine mere su međutim, prilično neobične. U Riju su, recimo, plaže zabranjene, ali je kupanje dozvoljeno. To, naravno niko ne poštuje niti biva kažnjen. U Salvadoru, jednom od najvećih turističkih centara u Brazilu sa desetinama prelepih plaža, nije dozvoljen boravak na najlepšoj od njih – Barra, dok su ostale otvorene. U gradskoj upravi tu odluku pravdaju time da je Barra veoma mala plaža u odnosu na sve ostale, a da je ubedljivo najposećenija i najpopularnija. U Sao Paulu su parkovi problem, pa je tako skroz zatvoren najlepši park Trianon dok se u drugim parkovima građanima ne dozvoljava da se šetaju ili džogiraju bez maske, a u nekima nije dozvoljeno čak ni sedenje na klupama, pa ni pušenje, jer tada mora da se skine maska.

Brazil je prva zemlja na svetu koja je digla sve zabrane ulaska u zemlju još u julu. Ne postoji apsolutno nikakvo dodatno pravilo za ulazak u ovu zemlju. Tako smo i mi bez ikakvih dodatnih pitanja prošlio granicu. Koji je razlog vaše posete, koliko ostajete i svucite masku na kratko da vam vidimo lice i to je to. Svi su veseli, nasmejani, dobronamerni i ljubazni.

Na ulasku u svaku radnju ili javnu prostoriju se nalaze portiri sa toplomerima, a dezinfekciona sredstva sa jakim mirisom nekakve zapaljene plastike se nalaze bukvalno na svakih nekoliko metara.

Letovi u Brazilu

Avio saobraćaj u Brazilu ne pokazuje jake znake ekonomske korona pandemije. Letovi su brojni, aerodromi i avioni puni. Istina, manje je letova, ali se ne oseća nikakva panika ili histerija. U avionima nema blokade srednjeg sedišta i svako može da nosi masku koju želi. Jedino što se primećuje je da je svaka druga stolica na aerodromima i u kafićima prekrižena crvenom trakom kako bi se pravilo veće rastojanje među ljudima.

Posle zaista veoma napornog putovanja osećam se veoma loše zbog spoznaje da će ova „nova normalnost“ ostariti uz nas. Kao neko ko je leteo i preko 30 puta godišnje, a ove godine prvi put seo u avion tek krajem oktobra, putovanje više nije toliko uzbudljivo i radosno. Postalo je naporno, zamorno i zahteva veliku nervnu i fizičku izdržljivost. Osim što ne pamtim kada sam putovao sa ovoliko papirologije, obično imam samo kartu u svom telefonu, ne sećam se ni da je ikada bilo ovoliko nebuloznih i besmislenih odluka i pravnilnika i sve su na štetu putnika , aviokompanija i aerodroma, a uprkos zdravom razumu.

Plašim se, iskreno i realno, da će ova situacija potrajati i mnogo posle korone, ako se ta pošast ikada okonča. Putovanja više neće biti ista. Putovaće se daleko manje i samo iz čvrstih razloga. Avio saobraćaj će se oprostiti od desetine aviokompanija, a aerodromi koji su se do juče utrkivali koji će biti veći i lepši sada moraju da pronađu način kako da plate račune za grejanje i klimu i da  se ne zatvore u potpunosti.